Istraživanje sprovedeno u martu 2022. u okviru projekta nemačko-srpske razvojne saradnje “Usluge socijalne zaštite za osetljive grupe” pokazalo je da je čak trećina stanovništva u Srbiji značajno psihički ugrožena, kao i da su posebno ugroženi mladi između 15 i 30 godina. Ovakav rezultat nije iznenađenje, bez obzira na to koliko sumorno deluje.
Lošim i pogrešnim politikama naše društvo je dovedeno u stanje u kojem su ključni životni događaji za mnoge mlade teret, a ne radost i izvor optimizma. Velikom broju mladih i dece je teško da odrastaju, pohađaju nastavu, druže se, biraju zanimanje, partnera, imaju ciljeve, želje, što ih postepeno dovodi u stanje psihičke ugroženosti.
Zašto je to tako? Često se kao kriterijum normalnog funkcionisanja pojedinca navodi njegova sposobnost prilagođavanja sredini u kojoj živi. Čemu se mi prilagođavamo u današnjoj Srbiji? Da li se uopšte treba prilagoditi bolesnom društvu i koju cenu plaćaju i oni koji su se prilagodili i oni koji to nisu učinili? Prilagođavanje društvu koje dugo boluje a ne želi da se leči može samo dodatno da ugrozi mentalno zdravlje pojedinca, naročito ako potiče iz socijalno ranjive grupe.
Mladi se razvijaju u društvu potpuno konfuznom, neizvesnom, sa duplim porukama, kao u porodicama koje shizofreno funkcionišu. Najčešće se za pomoć obrati najslabija karika, “žrtveni jarac “u takvim porodicama. Tako je i sa pojedincem u našem društvu. Zbunjen, uplašen, kome verovati, koje vrednosti birati kao načela ponašanja, kako biti dosledan, svoj, kada je sve oko tebe varljivo I lažno?
Sve je to izuzetno iscrpljujuće jer traje dugo, decenijama, a pitanja ostaju bez odgovora. Roditelji koji bi trebalo da budu podrška mladima i sami su sa puno pitanja, strahova, formirani devedesetih i do danas vuku taj teret tranzicije. Tranzicije iz čega u šta? Taj prelaz je odavno jedan vakuum I idealno mesto za razvoj osećanja besmisla, praznine, što je jedno od sržnih osećanja depresije.
Deluje da smo svi zatočeni. Da svi “bolujemo” od Stokholm sindroma. Vezujemo se za “naše otmičare”, što je, naravno, nezdravo, i očekujemo da će nas spasiti oni koji nas zlostavljaju, da ćemo sa njima izaći napolje i postati slobodni, što je sve jedan začarani bolesni krug.
Da, psihički smo ugroženi tako bolesno zaljubljeni u naše otmičare do te mere da smo čak i zadovoljni, sigurni u ulozi taoca. Kako ne biti psihički ugrožen a biti talac? Da stvari budu teže, mnogi i ne osećaju to kao problem, negiraju, izbegavaju konfrontacije, nemaju uvide, a i lakše je biti talac. Otmičari imaju odgovornost i znaju izlaz tako da mi ne moramo da mislimo, da želimo, da pravimo planove, a sa vremenom više i ne osećamo nezadovoljstvo. To je najteža tačka, jer osećanje nezadovoljstva motiviše na akciju, na promenu. Vidimo da se u mnogim društvima ljudi bune, uporno, istrajno i znaju cilj. Mi u Srbiji to činimo sporadično i nedovoljno.
Živimo u svojevrsnoj “plinskoj svetlosti” u kojoj ne verujemo više svojim očima, ušima, svojoj pameti, telu, osećanjima. Zbunjeni mladi čovek, paralisan, anesteziran, sa roditeljima koji su i dalje uplašena, nesigurna, izgubljena deca devedesetih.
Gde je izlaz iz ove situacije? Samo naizgled ga nema. Uistinu, institucije mentalnog zdravlja u našem društvu su u teškom položaju. Rigidne, formalizovane strukture sa nedovoljnim brojem zaposlenih. Uglavnom u velikim gradovima i teško dostupne stanovništvu. Procedure zakazivanja, uslovi i način rada, centralizacija, sve to obeshrabruje čoveka da se obrati institucijama.
U školama radi ili psiholog ili pedagog, uglavnom samo jedan profesionalac, a u manjim sredinama ni jedan. A i kod njih decu šalju uglavnom “po kazni”.
Centri za socijalni rad angažuju se da gase “požare” i oni funkcionišu u lošim uslovima rada, sa nedovoljno stručnjaka, zatrpani papirima, birokratskim procedurama.
U mnogim domovima zdravlja širom Srbije ne postoje posebne službe za zaštitu mentalnog zdravlja, niti Savetovališta za mlade. Ako postoje, uglavnom je fokus na lečenju, prevashodno farmakoterapijom, jer ne postoje uslovi za savetovanja, grupni rad, radionice, susrete.
Svi govore o prevenciji, ali to je uglavnom prepušteno entuzijazmu pojedinaca ili pojedinim organizacijama iz tzv. nevladinog sektora.
A možemo da ponudimo rešenje. Potrebna je radikalna reforma u sistemu zaštite mentalnog zdravlja. Pođimo od primera dobre prakse, pre svega u skandinavskim društvima u kojima centri za zaštitu mentalnog zdravlja postoje, i to za različite ranjive grupe stanovništva. Ovakvi centri mogu biti organizovani na nivou lokalnih zajednica i okupiti i stručnjake i volontere koji žive u toj sredini. Rad tih centara treba prilagoditi stvarnim potrebama ljudi u toj lokalnoj zajednici, da mogu da pronađu svoju oazu gde se neće osećati ugroženim, etiketiranim, “dijagnostikovanim”, samo jednim brojem u elektronskom kartonu.
Izgovor da nema novca ne možemo da prihvatimo. Svaki pojedinac u hronično bolesnom društvu psihički je ugrožen i za to smo već platili veliku cenu.
Izlaz iz Stokholm sindroma postoji I možemo ga naći na zdraviji način u odnosu na ono što činimo poslednjih decenija, a naročito u poslednjih deset godina.
Dragana Šoškić, klinički psiholog
Pokret Srbija centar, Resorni odbor za socijalna pitanja
